KRALJICA RUSKE ROMANSE OLGA JANČEVECKA OD CARSKOG PETROGRADA, PREKO ISTANBULA, DO BEOGRADA - NEZABORAVNE VEČERI U KAFANI "SKADARLIJA" - I TITO DOŠAO DA JE SLUŠA (13)

                 Smrt stiže sa uspomenama

                                           Olga Jančevcka sa sinom u klubu "Politika" 1974

Godine, nažalost, stižu i izuzetne ljude u koje je, celim svojim životom, spadala i gospođa Olga Jančevecka. Izuzetna je bila i po tome što ni u poslednjoj godini života nije htela da menja svoje navike. Umrla je 1978. godine, kad ju je savladala angina pektoris i otkazalo njeno veliko srce.
Odbijala je da ide u bolnicu, nije htela ni da čuje kad smo joj predlagali da je smestimo u odgovarajuću socijalnu ustanovu gde bi bila zbrinuta i stalnom negom.
Ostajala je u svom stanu u Kosovskoj 11, ležala na kauču - negovala ju je patronažna sestra - okružena mnogim uspomenama, ruskim pejzažima na slikama, fotografijama iz "Kazbeka", "Balalajke", "Mimoze", "Skadarlije" i sa gostovanja... Imala je i prilično bogatu biblioteku, knjige na srpskom i ruskom, ali i na drugim jezicima, a na posebnom mestu su bila dela njenog prvog supruga V. Jana.
S njom su bile i gramofonske ploče njenih romansi snimljene u Jugoslaviji, Italiji i Americi...
Iz Moskve je doputovao njen Miša, ali ni njega nije htela da posluša. Uzalud ju je molio, zajedno sa njenim prijateljima iz Udruženja estradnih umetnika, da pređe u bolnicu ili u dom penzionera na Voždovcu. Svi smo se začudili kad je odbila da pođe u Moskvu sa sinom.
"Ovo je moja zemlja koja me je u najtežim danima srdačno prihvatila i tu želim da umrem!" - U tome je bila odrešita i to bi izgovorila odlučnim glasom, bez imalo podrhtavanja. "Dok sam mogla da pevam bilo je i lepog života, a sada stara i bolesna jedino želim da nisam nikome na teretu i da što pre nestanem..."
Jedne noći su susedi pozvali Hitnu pomoć. Lekari su uspeli da je vrate iz kliničke smrti, ali se ona naljutila i na njih i na sve nas koji smo došli da je vidimo:
"Čemu ova komedija! Ako je došlo vreme da napustim ovaj svet, treba se povinovati! Protiv neminovnosti i zakona prirode ne možemo se boriti. Kako sad da se priviknem, opet, na život, koji sam već izgubila!"
Zahtevala je, pričali su lekari, da je odmah vrate kući. Ispunili su želju. Tako ju je smrt stigla u njenom stanu, sa uspomenama s kojima je proživela  poslednje dane i trenutke. Istinu govoreći, prekratila je njene muke.
Za sobom je ostavila umetničko ime koje će se generacijama pamtiti, kao i tri legata - novac namenjen ostarelim osobama u domovima, za nezbrinutu decu i mališanima iz Pokreta gorana koji su joj prirasli srcu jer su brinuli o prirodi.
Sahranjena je na beogradskom Novom groblju, pored drugog supruga Jurija Azbukina, nedaleko od Spomen-kosturnice ruskih ratnika izginulih u  Prvom svetskom ratu, ali tek pošto je njen sin Miša stigao iz Moskve. Pred kapelom je bilo mnoštva sveta, njenih vernih obožavalaca, kojima su se pridružili i mnogi poznati umetnici.
Njen grob je u ruskoj parceli, dugo, dugo veoma zapuštenoj, u grobnici koja je takođe bila oronula, ali ju je u međuvremenu - na radost sina gospođe Olge - obnovio veliki prijatelj ovdašnje ruske emigracije Andrej Griška Gardenjin.
Buran život gospođe Olge Jančevecke je zahvalna tema za roman. U stvari, živela je kao u romanu, najviše za svoje pesme i vernu publiku, i možemo reći da dalje živi u sećanju svih koji su je voleli.
Kraljica romansi je otišla, preselila se u večnost, ali su ostale njene pesme koje nastavljaju svoj i njen život. Ostaće zapamćena u Jugoslaviji između dva rata i kao najveća evropska pevačica romansi.